страна 74: ...Уочи Божића 1751. године Кончаревић је био замонашен у манастиру Крупи. Да не би изазвао подзпрење ни код бискупа, нити код државних власти, он је и даље обављао своје послове у бенковачкој парохији. Када су извршене све припреме, патријарх је наредио босанском митрополиту Гаврилу "да рукопложит и бозведет на степен архијерејски свјатија митроплоији далматинскија честнаго пресвитера Симеона Ковачевића". Манастири и црквене општине припремили су паре за путне и друге трошкове. Изгледа да то није било довољно, па је Кончаревић молио своје пријатеље да му помогну. Почетком јула 1751. послао је сина Игњатија у Смоковић да од Петра Вујиновића тражи паре на зајам...

страна 80-82: ...Лазар Вујиновић је био родом из села Смоковића, недалеко од Задра. Конћаревићу је било много стало до добрих веза са овим селом, прво зато што се налазило близу Задра, седишта генералног провидура, па су се неке ствари могле лакше пратити и друго, што је Смоковић давао јак отпор задарском надбискупу.

Када је Симеон Кончаревић 1751 отишао у Требиње ради примања епископског чина, Лазара Бујиновића је послао у Медак у Лици, да настави школовање у школи коју је основао карловачки епископ Данило Јакшић. Тамо је Лазар провео девет месеци, до половине 1752, а затим се вратио својој кући у Смоковић. Тада се и оженио у својој деветнаестој години.

Да би избегао сва подозрења млетачких власти, а нарочито неких даламтинских бискупа, Симеон је пре одласка на хиротонију из своје школе отпустио све ученике, али је и даље са њима остао у вези. Осим Лазара Вујиновића, архивска грађа даје податке још о двојици његових ученика, Дмитру Медићу и Који Николићу, обадвојица из села Рудела, који су са њим отишли у Кијев и тамо наставили школовање.

Симеон Кончаревић је, као прогнани епископ, рукоположио Лазара Вујиновића у манастриу Крупи 1753. или 1754. године, после чега га је послао на парохију у Смоковић. Будући да није хтео да прими бискупску патенту од задарског надбискупа Матије Карамана, Лазар Вујиновић је био затворен и мучен.

Пошто је пуштен из затвора, он је, добивши од Кончаревића писмо, отишао код њега у Попину јула 1957. године. Тамо му је епископ дао задужење да са његовим сином Игњатијем иде кроз српска села и да убеђује народ да се одсели у Русију, док је сам тајно долазио у Далмацију и "позивао људе да иду у службу Московије, уверавајући их да ће их царица добро примити и пажљиво са њима поступати".

Оновременици сведоче да је народ масовно одлазио код Кончаревића у Попину, јер је о сеоби "знало свако село и свака особа". Државне власти су биле немоћне, јер је народ масовно прелазио млетачко'аустријску границу и "носио дарове епсикопу".

Игњатије Кончаревић, Лазар Вујиновић и Јово Мартиновић, ишли су из села у село од јула 1757. до јула 1758. године и наговарали своје сународнике да се селе у Русију. Користили су сваку прилику да дочарају пространство и богатсво Русије, у којој је већ постојала Нова Србија, пуна благостања.

Иако су приче о моћној Русији биле одушевљавајуће, ипак је радни дом, иако сиромашан, био привлачнији од евентуалног благостања у обећаној земљи. Кончаревићевом позиву одазвало се свега сто двадесет световних и шест свештених лица. На основу архивске грађе могуће је било идентификовати 57 пспба. Међутим, карловачки митрополит Павле Ненадовић наводи да се тада одселило и 500 Срба из Црне Горе, док Лазара Вујиновић, осим поменутих 126 Срба из Далмације, помише и 400 Срба турских поданика, који су са Кончаревићем одселили у Русију.

Циљ ове сеобе Кончаревић је јасно изнео, нагласивши да иду да траже место где могу слободно исповедати веру када им то није омогућено на територији Млетачке Републике. Не може се рећи да је сваки учесник био свестан значаја и крајњег циља ове сеобе, али је сигурно да је њен покретач и предводник, Симеон Кончаревић, имао јасан план шта намерава са њом да постигне. Пре свега, требало је заинтересовати руски двор за православне Србе у Далмацији и покушати преко Русије постићи оно што далматинским Србима није пошло за руком још од времена њиховог досељавања на територију Млетачке Републике, да имају статус грађана првог реда, да буду ако не равноправни, а оно толерисани поданици.

Када су се сви добровољци сакупили у селу Попини израђен је план њиховог кретања.Решено је да пођу прве две групе, највероватније да би били што мање упадљиви и , ако би једна група имала непријатности, да друга прође неузнемирена. Заказан је и дан одласка из Попине,Илињдан - 2. августа 1758. године.

Одслуживши литургију, Симеон Кончаревић се обратио окупљеном народу, износећи невоље које су га натерале да крене у далеку Русију, а затим позвао све присутне да са њим ручају.

Око подне, ова мала по броју, али велика по циљевима, српска сеоба кренула је на далеки пут. Испред колоне ишао је Симеон Кончаревић. Некад се бежало од турског насиља, а сада се то чини да би се стало на пут покушајима да се правослвани Срби у Далмацији лише њиховог националног и верског идентитета. Стога ова сеоба има верско и национално обележје.

Списка Срба који су се одеслили из Даламције у Русију 1758 године: Место одакле су се одселили: Смоковић Име и презиме одсељених: Ђукан Мартиновић, Јован Матриновић, Лазар Вујиновић, ученик Симеона Кончаревића

страна 90: ... Под изговором да иду да се поклоне моштима св. оца Николаја у Барију, извесни калуђери су, у својству Кончаревићевих извидница, прошли кроз Далмацију. Неколико дана су тајно провели у кући Лазара Вујиновића у Смоковићу и за то време прикупили најважније вести које се односе на Кончаревића и Србе у Далмацији...

страна 91: ... Кончаревић је стигао у Будим септембра 1761, одакле је Лазара Вујиновића упутио у Далмацију да извиди могућности за његов повратак. Вујиновић је стигао у Смоковић октобра 1761, а почетком 1762. почео је да служи у цркви сб. Ђорђа у Смоковићу...

страна 93: ... Пре Лазара Вујиновића државне власти су 1752. затвориле смоковићког пароха Дионисија Алавању, калуђера манастира Драговића, због тога што није признавао јурисдикцију надбискупа Крамана. Диносије Алавања се вратио на смоковићку парохију када је провидурско место заузео Франческо Гримани, али је морао да бежи у свој манастир чим је на положај генералног провидура дошао Алвизе Контарини. На његово место постављен је калуђер скитница, Герасим Вукчевић, звани Бушље, који је признао Караманову јурисдикцију и од њега примио патенту. Против Вукчевића поднели су тужбу мештани села Смоковића и калуђери манастира Драговића и Крупе. Црквени одборници: Михаило Вујиновић, Михаило Простран и Ђорђе Мочивуна нису давали кључа од цркве, нити прознавали унијатског калуђера...

старна 98: ... Иако су млетачке власти знале да је Кончаревић умро, оне нису промениле своје држање према затвореном Вујиновићу. Уместо десет, на колико је био осуђен, он је задржан у затвору "четрнаест до петнаест година". На слободу је пуштен 1777. године.

По повратку у Смоковић 1778. почео је да врши свептеничку дужност. али му је стављена забрана од стране државних власти. Оставши на тај начин без средстава за живот, продао је коња и овце и у априлу исте године отишао у Венецију да тражи дозволу да настави своју свештеничку службу. Пошто је у Венецији био у тешком материјалном стању, "отишао је у Копар и Трст код руског пуковника Јована Кнежевића. Затим се вратио у Венецију са малом сумом новца и одједном решио да оде у Далмацију".

Међутим, пре него што је стигао у Смоковић, из Венеције је затражено од генералног провидура да га "ухапси и под строгом пратњон упути у Венецију, јер је наводно, радио на новој сеоби Срба из Далмације у Русију". Посљедњи документ о Вујиновићу датира од 23. децембра 1788, када је Ђироламо Ђустинијан, државни инквизитор, тражио од генералног провидура да о њему достави исцрпне информације. "Велики процес" није завршен, нити је питање Срба у Далмацији било решено...

страна 116: Списак српских породица које су одселиле из Далмације 1771-1774 године Место одлакле се одсељавају: Смоковић Име и презиме одсељених: Сава Баљак са породицом, Атанасије Маруничћ са породицом, Радул Драча са породицом Место где се насељавају: Пољска

страна 118: ... Архивска грађа даје поуздане податке о четворици Кончаревићевих ученика, који су код њега провели око десет година. То су: Дмитар Медић и Којо Николић из Рудела и Лазар Вујиновић и Раде Шкопеља из Смоковића...